Ученици трећег разреда, у оквиру изучавања животних заједница из предмета природа и друштво, изучавали су и утицај процеса производње хране на животну средину. Истражили су појам ОДРЖИВА ИСХРАНА.
Сазнали су да је организација Уједињених нација за храну и пољопривреду (енгл. Food and Agriculture Organisation, FAO)2012. године дала дефиницију одрживе исхране: „Одржива исхрана је исхрана са ниским утицајем на окружење, која доприноси безбедности хране, исхране и здравом животу садашње и будуће генерације. Одржива исхрана штити и поштује биодиверзитет и екосистем, културолошки је прихватљива, доступна, економски праведна и приуштива; нутритивно адекватна, безбедна и здрава, оптимално користећи природне и људске ресурсе“.
Односно, одржива исхрана осим што има низак еколошки утицај, истовремено је и здрава, приступачна и прихватљива за друштво, па је важно да буде конципирана тако да сви ови аспекти буду заступљени.
Данашња исхрана је, у складу са модерним начином живота, у многоме другачија у односу на исхрану од пре неколико деценија, укључујући унос веће количине хране, висок унос соли и засићених масти, већу заступљеност намирница анималног порекла и прерађених житарица, висок унос заслађених напитака и алкохолних пића. Овакве дијетарне навике не само да имају негативан утицај на здравље већ и на екосистем од кога зависи како безбедност, тако и производња хране за будуће генерације. Утицај процеса производње хране на еколошку одрживост, али и дијетарних навика које су у директној вези са тим, врши се кроз процес у коме се процењује количина искоришћене воде, земље, енергетских ресурса, али и преко утицаја на биодиверзитет и стање екосистема. Међутим, један од најчешћих начина да се изрази утицај процеса производње хране на животну средину јесте преко процене угљеничног отиска и обухвата збирно емисију угљен-диоксида (може настати услед употребе фосилних горива на фарми или у ланцу снабдевања), емисију азот-оксида (најчешће настаје као последица примене ђубрива) и емисију метана (из животиња). Из овога се види да се утицај исхране на животну средину јавља у свим карикама ланца од производње до домаћинства (пољопривреда, узгоја стоке, рибарство, преко индустрије, транспорта) али и током депоновања отпада насталих у процесу производње или у домаћинствима. Како би се са једне стране постигла производња довољне количине хране за растућу популацију која би при томе била и нутритивно адекватна, а с друге стране обезбедило очување природних ресурса и заштита екосистема неизбежно је успоставити одрживу исхрану.
Основне карактеристике одрживе исхране:
Употреба локално произведене хране: Увођење хране која је произведена у околини школе смањује транспортне трошкове и емисије CO2. Ово такође подстиче сарадњу са локалним пољопривредницима и подржава локалну економију.
Промовисање здраве и разноврсне исхране: Подстицање ученика да конзумирају здраве оброке који су богати свежим воћем, поврћем, целовитим житарицама и беланчевинама. Ово може укључивати и едукацију ученика о важности здраве исхране.
Смањење отпада: Мере за смањење отпада као што су коришћење биоразградивих упаковних материјала, примена система за рециклирање и компостирање органског отпада.
Образовање: Интегрисање образовних програма о одрживој исхрани у наставни план и програм школе, укључујући часове о здравој исхрани, одрживој пољопривреди и заштити животне средине.
Ангажовање заједнице: Укључивање родитеља, наставног особља, ученика и локалне заједнице у процес планирања и имплементације програма за одрживу исхрану у школи.
Како би и сами допринели одрживој исхрани, ученици су изучавали значај и карактеристике здраве исхране, израђивали су пирамиду исхране, посетили локалну пијацу како би се упознали са сезонским воћем и поврћем произведеним у околини. Постигнут је договор да за ужину припремају здраве оброке који су богати свежим воћем и поврћем и целовитим житарицама. Како би смањили отпад, храну коју нису појели деле са другима, користе биоразградиве материјале за паковање или кутије за дугорочну употребу.
Comments